💌 Светски дан позоришта установљен је 1962. на предлог председника финског центра Међународног позоришног института (ITI) АРВИЈА КИВИМАЕ на 9. конгресу ове институције у јуну 1961.
Уз подршку скандинавских центара овај предлог је даље подржан широм света.🌍
🇫🇷 27. март је изабран као датум, будући да је на овај датум отпочета сезона Театра Нација у Паризу 1962. и за ту прилику је позван ЖАН КОКТО, као угледни разнородни уметник и позоришни практичар, да састави обраћање, тиме успоставивши традицију међународне поруке у част театра и његовог празника која се потом проноси светом.
✍️ Као аутора поруке, сваке године, Међународни позоришни институт (ITI) бира и посебно позива личност од светског угледа у свету позоришне уметности, која даје своје виђење на тему позоришта и културе мира.
🎭 Дефинисани циљеви Светског дана позоришта су:
🌠Да промовише позориште у свим његовим видовима широм света
🌠Да учини људе свесним вредности позоришта у свим облицима
🌠Да омогући играчкој и позоришној заједници да промовишу свој рад у ширем опсегу како би владе и светски лидери постали свесни ове уметничке форме и подржали је
🌠Да се ужива у позоришној уметности ради ње саме
🌠Да се дели радост позоришта са другима
Порука Жан Коктоа:
Природа је позоришта да узгаја тај парадокс: да историја, која како време протиче, постаје изобличена, и митологија, која, како време протиче, постаје озваничена, имају свој једини истински моменат у стварности управо на сцени.
Без сумње би нам свима користило када би мађионичар могао да хипнотише театар пун људи и убеди их да су посведочили врхунском перформансу. Али, авај, такав мађионичар не постоји и на позоришном писцу је да изазове, са скромним средствима на располагању, колективни хипнотизам, и да буде способан да подели свој сан са својом публиком; јер спавање и снови заиста доносе неку врсту чудесне магичне моћи која је приуштива сваком новчанику.
Позориште, имитирајући овај феномен, захтева од публике скоро па детињу лаковерност: најбоља публика је и даље она која гледа луткарску представу, а наша сопствена би била подједнако добра само када би могла да одбаци тврдоглави отпор и буде у стању да узвикне, на пример Едипу: „Не жени Јокасту! Она је твоја мајка!“
Али, без да идемо толико далеко, ствар се одвија, и скупина посматрача топи се пред топлином идеје поприлично страној јој, која је доведена до тачке прихватања као њена лична и са којом сарађује у хармонији. Ова скупина постаје једна особа, скоро па детињи дух, остављајући своја уверења и мишљења у гардероби, спремна да их покупи поново након перформанса.
Право дивљење неће се изнедрити комуникацијом просечно држећих идеја или размишљања; већ размењивањем идеја које нису наше личне, и то разменом истих до таквог степена да почнемо да верујемо да смо ми могли бити њихов творац.
Тако да то је вид љубави: зато што, у љубави антагонизми венчавају једни друге; а није ли функција позоришта најбољи пример ОСМОЗЕ – тог природног процеса виталне апсорпције? Јер напослетку, највећи интерпретатор је онај који одаје утисак успутног измишљања свега, измишљајући и импровизујући своју улогу да задовољи сваког појединца у публици.
Чак и Француска – где су људи врло неспокојни на помисао допуштања себи да буду успавани; где су људи тако силно индивидуалистични да се опиру свом својом моћи хипнотизму вршеном у театру – чак и Француска је управо доказала, на Театру Нација, колико гладна и жедна јесте да буде забављена, али стварима које нису тривијалности.
Првокласне трупе довеле су овде ремек-дела језика своје земље, и суштим интензитетом глумачке интерпретације, успеле да очарају гледаоце који, човек би помислио да су неспособни да забораве своје сопствене идиоме и своје сопствене интриге не би ли се заинтересовали за оне других људи.
Светски дан позоришта обележава згоду када ће задивљујући брак једнине и множине, објективног и субјективног, свесног и несвесног показати свету изванредна створења која је произвео. Многи раздори у свету резултују посредством отуђености умова кроз баријеру језика: управо те раздоре и ту баријеру огромни и сложени механизам позоришта намерио се да превазиђе.
Нације, захваљујући овим Светским данима позоришта, постаће најзад свесне блага других нација, и радиће заједно у највишем интересу мира.
Ниче је говорио како нам стижу идеје које измењују лице света.
Можда ће помоћу средства, досада пречесто ограниченим на обичан изговор пружања задовољства, млади широм света извући корист присуствујући беилијантном и живом Универзитету, где су предавања у крви и месу, и где су ремек-дела свих језика приказана у свем својем изворном насиљу, а не разблажена замором самотњачког учења.
Морам признати: речено је да је Машина уделила смртоносни ударац Театру. Ја у то не верујем ни за трен, а пошто је Међународни позоришни институт затражио од мене да говорим у његово име, проглашавам, како се то некада користило за наше Краљеве само делимично мењајући формулацију: Ако је Театар мртав, живео Театар!
Жан Кокто, Париз, 27. март 1962.
About the author