Author Archive Игор Весовић

Да ли сте икада видели оволико гледалиште на некој представи? Ово је прича како у најтежим временима позориште не само да опстаје, него бива пресудно.

Док у окупираној Србији позориште вене, једно српско позориште у Африци привлачи и пажњу света. Какво позориште? Логорско!

Реч је о Српском војничком логорском позоришту „Африка“ у логору наше војске Лазуаз, у Тунису, чије гледалиште и видите (зато толике војне униформе). Највеће и најорганизованије позориште српске војске током И светског рата.

У времену када су врата српског позоришта била затворена, као и недавно што су била, ово позориште је „сачувало континуитет рада српског позорја“.

Оно што је најлепше јесте један његов утицај, а то је да је приближило позориште оним људима ненавикнутим на тај вид културе. Не само што је пробудило интресовање за позориште, оно је дало прилику многима да се и сами окушају на сцени, увевши и однеговавши бројне аматере.

Стога тврдња да је баш ово позориште „успело да однегује српску културу и кроз најтежа ратна времена“.

Логор је био најудаљенији од отаџбине, крај пустиње, у непознатом свету, а војници, изнемогли, болесни, под утицајем климе на коју су се тешко привикавали, често су западали у тешка депресивна стања. Бујао је криминал, коцка, али и пијанство, самоубиства и убиства.

Војна команда решење налази у позоришту.

Глумац ДИМИТРИЈЕ ГИНИЋ, изабран да театар створи, удружио је неколико професионалних глумаца и знатно већи број аматера.

Након премијере, команда увиђа значај позоришта и доноси одлуку да се изгради велики позоришни амфитеатар налик на онај у Картагини.

У оближњем каменолому ископан је камен и за само 15 радних дана завршена је позорница, гардероба и простор за оркестар, а кроз три месеца читаво полукружно позориште са 3000 места у 34 реда.

Ансамбл (драма, хор и оркестар) бројао је око 200 чланова – професионалаца и аматера. За све време рада кроз позориште је прошло укупно око 1.000 стваралаца.

Савезници са одушевљењем говоре о логорском позоришту и помажу да се на Ускрс 1917. отвори ново, са 5.000 места. На отварању је био и Франше д’ Епере као и бројни официри савезничких армија.

До ослобођења 1918. извело је чак 217 представа.

💌 Светски дан позоришта установљен је 1962. на предлог председника финског центра Међународног позоришног института (ITI) АРВИЈА КИВИМАЕ на 9. конгресу ове институције у јуну 1961.

Уз подршку скандинавских центара овај предлог је даље подржан широм света.🌍

🇫🇷 27. март је изабран као датум, будући да је на овај датум отпочета сезона Театра Нација у Паризу 1962. и за ту прилику је позван ЖАН КОКТО, као угледни разнородни уметник и позоришни практичар, да састави обраћање, тиме успоставивши традицију међународне поруке у част театра и његовог празника која се потом проноси светом.

✍️ Као аутора поруке, сваке године, Међународни позоришни институт (ITI) бира и посебно позива личност од светског угледа у свету позоришне уметности, која даје своје виђење на тему позоришта и културе мира.

🎭 Дефинисани циљеви Светског дана позоришта су:
🌠Да промовише позориште у свим његовим видовима широм света
🌠Да учини људе свесним вредности позоришта у свим облицима
🌠Да омогући играчкој и позоришној заједници да промовишу свој рад у ширем опсегу како би владе и светски лидери постали свесни ове уметничке форме и подржали је
🌠Да се ужива у позоришној уметности ради ње саме
🌠Да се дели радост позоришта са другима

Порука Жан Коктоа:

Природа је позоришта да узгаја тај парадокс: да историја, која како време протиче, постаје изобличена, и митологија, која, како време протиче, постаје озваничена, имају свој једини истински моменат у стварности управо на сцени.

Без сумње би нам свима користило када би мађионичар могао да хипнотише театар пун људи и убеди их да су посведочили врхунском перформансу. Али, авај, такав мађионичар не постоји и на позоришном писцу је да изазове, са скромним средствима на располагању, колективни хипнотизам, и да буде способан да подели свој сан са својом публиком; јер спавање и снови заиста доносе неку врсту чудесне магичне моћи која је приуштива сваком новчанику.

Позориште, имитирајући овај феномен, захтева од публике скоро па детињу лаковерност: најбоља публика је и даље она која гледа луткарску представу, а наша сопствена би била подједнако добра само када би могла да одбаци тврдоглави отпор и буде у стању да узвикне, на пример Едипу: „Не жени Јокасту! Она је твоја мајка!“

Али, без да идемо толико далеко, ствар се одвија, и скупина посматрача топи се пред топлином идеје поприлично страној јој, која је доведена до тачке прихватања као њена лична и са којом сарађује у хармонији. Ова скупина постаје једна особа, скоро па детињи дух, остављајући своја уверења и мишљења у гардероби, спремна да их покупи поново након перформанса.

Право дивљење неће се изнедрити комуникацијом просечно држећих идеја или размишљања; већ размењивањем идеја које нису наше личне, и то разменом истих до таквог степена да почнемо да верујемо да смо ми могли бити њихов творац.

Тако да то је вид љубави: зато што, у љубави антагонизми венчавају једни друге; а није ли функција позоришта најбољи пример ОСМОЗЕ – тог природног процеса виталне апсорпције? Јер напослетку, највећи интерпретатор је онај који одаје утисак успутног измишљања свега, измишљајући и импровизујући своју улогу да задовољи сваког појединца у публици.

Чак и Француска – где су људи врло неспокојни на помисао допуштања себи да буду успавани; где су људи тако силно индивидуалистични да се опиру свом својом моћи хипнотизму вршеном у театру – чак и Француска је управо доказала, на Театру Нација, колико гладна и жедна јесте да буде забављена, али стварима које нису тривијалности.

Првокласне трупе довеле су овде ремек-дела језика своје земље, и суштим интензитетом глумачке интерпретације, успеле да очарају гледаоце који, човек би помислио да су неспособни да забораве своје сопствене идиоме и своје сопствене интриге не би ли се заинтересовали за оне других људи.

Светски дан позоришта обележава згоду када ће задивљујући брак једнине и множине, објективног и субјективног, свесног и несвесног показати свету изванредна створења која је произвео. Многи раздори у свету резултују посредством отуђености умова кроз баријеру језика: управо те раздоре и ту баријеру огромни и сложени механизам позоришта намерио се да превазиђе.

Нације, захваљујући овим Светским данима позоришта, постаће најзад свесне блага других нација, и радиће заједно у највишем интересу мира.

Ниче је говорио како нам стижу идеје које измењују лице света.

Можда ће помоћу средства, досада пречесто ограниченим на обичан изговор пружања задовољства, млади широм света извући корист присуствујући беилијантном и живом Универзитету, где су предавања у крви и месу, и где су ремек-дела свих језика приказана у свем својем изворном насиљу, а не разблажена замором самотњачког учења.

Морам признати: речено је да је Машина уделила смртоносни ударац Театру. Ја у то не верујем ни за трен, а пошто је Међународни позоришни институт затражио од мене да говорим у његово име, проглашавам, како се то некада користило за наше Краљеве само делимично мењајући формулацију: Ако је Театар мртав, живео Театар!

Жан Кокто, Париз, 27. март 1962.

🎭У театру имамо традицију — кад год је позориште празно увек се постарамо да оставимо једно светло упаљено.

По правилу на постољу на средини позорнице, ово светло је познато као фантомско светло. Постоје многе приче о његовом постанку – али његово значење је непогрешиво.

Оно значи да иако је позориште празно, МИ ЋЕМО СЕ ВРАТИТИ.

Стога, нама у част. Глумцима, техничарима, редитељима, управницима, занатлијама, сценографима, плесачима, учитељима, студентима, слободњацима, ствараоцима, менаџерима и организаторима — УМЕТНИЦИМА.

Многи од нас су примили велике ударце током овог вируса.

Финансијске и емотивне тешкоће су се сурвале на нас док је цела индустрија сведена на ништа друго до гомилу фантомских светала.

Али ова фантомска светла су привремени чувари места. Она су симбол. Можда смо сада поклекли – али наша страст, наша креативност, наш погон су и даље централно на сцени.

Очас посла ћемо угасити та фантомска светла. До тада, ево га једно – да увери свет ДА ЋЕМО СЕ ВРАТИТИ.

Мајлс Болдвин

Шта је то фантомско светло?

🌟Фантомско светло🌟 је елемент америчке позоришне традиције који има различиту митологију, а приче о његовом настанку варирају од извора до извора.

Неке приче делују истинито, док се друге сматрају пуким сујеверјем, међутим, оно се и даље поштује као традиција без обзира на мишљења; традиција која је лепа и чаробна, ако ни у чему другом а оно у томе што је то обичај који сви поштују.

💡Фантомско светло је у суштини једна сијалица стављена на статив или постоље, које је потом остављено на средини позорнице у периоду када је позориште затворено.

🤕🌠Најпрактичнији повод овоме су безбедносни разлози, како би се избегле незгоде саплитања или повреде при завршетку радног дана када се све погаси или у случају да неко (законито, или не) залута у позоришну салу. На тај начин се штите и декор, костими, реквизити на које особа може нехотице нагазити, али и сама особа, како не би пала са ивице сцене или у оркестарску рупу.

⚡Најсмисленија прича о пореклу јесте да су се у време пре струје, позоришне куће осветљавале путем гасних лампи, те је тако и фантомско светло била гасна светиљка која је била ту да током ноћи изједначава притисак у гасоводима јер би се у супротном могао накупити и довести до експлозије. Сва позоришта су тада имала своје генераторе гаса, па је ово светло служило као вентил.

Легенде о фантомском светлу

Мимо ових практичних повода, постоје и разна празноверја и легенде око овог једноставног реквизита, због чега и носи назив фантомско, или аветињско (енг. ghost light).🤫

💓Можда најлепше од њих је оно у коме фантомско светло служи да умири духове позоришта, било да их одобровољи или отера оне непожељне.

🧞Духови некадашњих глумаца и људи који су стварали позориште или радили у њему, најчешћи су духови за које фантомско светло гори. Према некима фантомско светло им одаје почаст, прави друштво и шаље поруку да су добродошли, јер наводно ако се сва светла погасе, па и фантомско, духови мисле да је позориште напуштено што потом доводи до незгода на сцени, на шта се посебно обраћа пажња уочи премијере јер духови у супротном могу бацити клетву на представу и тиме је осујетити.

🤸Према другом мишљењу управо те незгоде светлост и спречава тако што растерује несташне духове, а према трећем задовољава ту несташност тиме што се духовима пружа прилика да током ноћи поново наступају на осветљеној сцени. Баксуз је не дозволити духовима да играју једном недељно, зато наводно америчка позоришта и раде 6 дана у недељи. 6️⃣ Какве ли се само представе из прошлости играју скривене од погледа под окриљем позорнице; на месту где је све могуће, какве све чаробне наступе сцена памти…🎭

🦝Популарна урбана легенда пак каже да се провалник једном ушуњао у мркло позориште на Бродвеју, пао и сломио ногу, те су га запослени пронашли таквог следећег јутра. Не само да је исти тужио позориште, већ је добио и одштету. На тај начин светло заправо служи као заштита од могуће тужбе.⚖️

За коју год од ових теорија да се одлучите, фантомско светло потврђује да уметност позоришта вечито сја!✨

А ако сте посебно храбри или вам се укаже прилика, завирите у неко позориште по мраку, па нам јавите шта сте видели. 😉👻